U ljudskom mozgu postoji tkz. sistem nagrađivanja (reward system). Radi se o složenoj mreži, medjusobno povezanih moždanih struktura (Kohls, Chevallier, Troiani & Schultz, 2012), koja je odgovorna za motivaciju, asocijativno učenje i doživljaj pozitivnih emocija, kao što su radost, zadovoljstvo i sl. Sistem nagrađivanja ima ulogu u uspostavljanju veze između različitih stimulusa koje svakodnevno iskušavamo (npr. reakcije ljudi, interakcije sa ljudima, objekti, hrana, piće, različite aktivnosti i situacije, i sl.) i pozitivnih emocionalnih reakcija nastalih tokom iskušavanja, npr. osećaja zadovoljstva. Na primer, kada dete prvi put proba čokoladu, njegov mozak će zasigurno „obeležiti“ konzumaciju čokolade određenom emocijom, obično zadovoljstvom. I ne samo to, nego će i „uspostaviti“ vezu između konzumacije čokolade i osećaja zadovoljstva. Mozak dakle „uči“ da je konzumacija čokolade praćena osećajem zadovoljstva. „Obeležavanje“ konzumacije čokolade osećajem zadovoljstva, i „učenje“ da je čokolada bila praćena osećajem zadovoljstva, će motivisati dete da i ubuduće teži ka čokoladi, jer je ona za njega sada poprimila vrednost nagrade. Prema Volframu Šulcu, profesoru neuronauka na Univerzitetu Kembridž, i svetskom ekspertu za sistem nagrađivanja, osećaj zadovljstva je jedna od glavnih funkcija nagrade, i ujedno, definicija nagrade (nagrada jednako zadovljstvo). Dakle, u ovom slučaju logika je sledeća: ako me nešto (a to nešto mogu biti socijalne interakcije, razni objekti, hrana, događaji, specifična interesovanja i sl.) čini zadovoljnim, ka tome ću i ubuduće težiti. Ne samo da će dete osećati zadovoljstvo dok konzumira čokoladu, nego i kada predvidja da će je konzumirati. Naravno, mnogo stimulusa koje svakodnevno iskušavamo nam pričinjavaju zadovoljstvo, neki više, a neki manje. Za očekivati je da ćemo imati jaču želju, odnosno motivaciju da tragamo za onim stimulusima koji nam pričinjavaju veće zadovoljstvo (Schultz, 2015).
Primer sa čokoladom, uz pomoć kojeg smo pokušali da na jednostavan način objasnimo funkcionisanje sistema nagrađivanja, se može primeniti i na sve druge vrste stimulusa, uključujući i socijalne. Socijalni stimulusi su u stvari ljudi, i to njihova lica, glasovi, pokreti, radnje, i razni drugi produkti koji proizilaze iz socijalnih interakcija. Deci, i uopšte, ljudima neurotipičnog razvoja, socijalni stimulusi su izvor najvećeg zadovoljstva. Na bihevioralnom planu, to se manifestuje u vidu prioritetnog usmeravanja pažnje ka socijalnim stimulusima; zatim, u vidu uživanja u socijalnim interakcijama, i traganja za socijalnim interakcijama, i želje za uspostavljanjem i održavanjem socijalnih veza (Chevallier, Kohls, Troiani, Brodkin & Schultz, 2012). Sve pomenuto su u stvari pokazatelji socijalne motivacije, pojma koji bi smo najednostavnije mogli definisati kao ljudsku potrebu za međusobnim interakcijama, i međusobnim prihvatanjem.
Već odavno je poznato da osobe sa autizmom imaju nisku socijalnu motivaciju. Teoriju o deficitu socijalne motivacije kod osoba sa autizmom je još 2005. godine definisala Džeraldina Doson, profesorka na Univerzitetu Djuk (SAD), i jedna od najvećih svetskih stručnjakinja za ranu detekciju autizma, i oblast rane intervencije u autizmu. Prema ovoj teoriji, socijalna iskustva nisu u dovoljnoj meri nagrađujuća za osobe sa autizmom, što za posledicu ima sniženu socijalnu motivaciju (Dawson et al., 2005). Njome je moguće objasniti poteškoće u socijalnom funkcionisaju osoba sa autizmom, počevši od snižene socijalne pažnje, pa sve do manjka želje za socijalnim interakcijama i održavanjem socijalnih veza. Deficit socijalne motivacije kod osoba sa autizmom, dovodi se u vezu sa poremećajem u funkcionisanju sistema nagrađivanja, o čemu već postoji i obilje dokaza. Naime, već nekoliko godina unazad, naučnici koriste funkcionalnu magnentu rezonancu za ispitivanje reakcije sistema nagrađivanja kod dece i odraslih osoba sa autizmom, na socijalne i nesocijalne stimuluse, a u poslednje vreme i na stimuluse ka kojima osobe sa autizmom ispoljavaju izuzetno, odnosno stereotipno interesovanje. Godine 2018., Kejtlin Klemenc i njeni saradnici (Clements et al., 2018) su publikovali rad, koji u stvari predstavlja meta-analizu trinaest istraživačkih studija u kojima je kod dece i odraslih osoba sa autizmom korišćena funkcionalna magnetna rezonanca za ispitivanje reagovanja sistema nagrađivanja na socijalne i nesocijalne stimuluse, i na stimuluse iz domena stereotipnog interesovanja. Istraživanje je nedvosmisleno pokazalo da sistem nagrađivanja kod osoba sa autizmom ne funkcioniše na uobičajeni način. Međutim, šta se podrazumeva pod uobičajenim funkcionisanjem sistema nagrađivanja? Kod dece, i uopšte osoba neutotipičnog razvoja, sistem nagrađivanja funkcioniše tako što postaje izuzetno aktivan pri susretu sa socijalnim stumulusima, dakle, sa ljudima i svemu što od ljudi potiče (lice, pogled, osmeh, glas i sl.). Njegova naglašena aktivacija znači da su osobama neurotipičnog razvoja socijalni stimulusi snažan izvor zadovoljstva, i samim tim, vredna nagrada. Kod osoba neutotipičnog razvoja, ovaj sistem može biti veoma aktivan i kada osoba, na primer jede omiljenu hranu, ili kada gleda omiljeni film, ali je važna činjenica to što je on veoma aktivan i pri susretu sa socijalnim stimulusima.
Rezultati istraživanja Kejtlin Klemenc i njenih saradnika, u praktičnom smislu znače da mozak dece sa autizmom, socijalne stimuluse ne „obeležava“ u dovoljnoj meri pozitivnim emocijama (kao što je osećaj zadovoljstva), i da ih zbog toga, ne smatra dovoljno nagrađujućim. Pošto socijalna iskustva za dete sa autizmom nisu u dovoljnoj meri izvor zadovoljstva, i samim tim nisu nagrađujuća, onda je za očekivati da socijalni stimulusi neće biti naročito atraktivni za dete sa autizmom, i da dete neće imati naročito veliku želju da se upušta u socijalne interakcije, i da uspostvalja i održava socijalne veze.
Ako to u dovoljnoj meri nisu ljudi i socijalne interakcije, postoji li neka vrsta stimulusa koja je dovoljno atraktivna da privuče pažnju dece sa autizmom? Deca sa autizmom pokazuju sklonost ka tome da se više interesuju za objekte iz svog okruženja, nego za ljude. Posebno za senzorni aspekt objekata (npr. zvuk, teksturu i sl.). Već smo pominjali da pri gledanju slika ili video snimaka, deca sa autizmom značajno više posmatraju objekte, nego ljude. Isto tako, radije će odreagovati (npr. okrenuti se i pogledati u izvor zvuka) na zvuk koji potiče od objekta (npr. mikser), nego što će odreagovati na dozivanje po imenu (Chevallier et al., 2012; Clements et al., 2018). Roditelji dece sa autizmom često imaju utisak da su im deca zadovoljnija kada su u interakciji sa objektima ili kada se bave svojim stereotipnim interesovanjima, nego tokom socijalnih interakcija. Istraživanje Kejtlin Klemenc i saradnika je ukazalo na još jednu zanimljivost kada je u pitanju reakcija sistema nagrađivanja na susret sa nesocijalnim stumulusima (objektima), kod osoba sa autizmom. Naime, oni su ustanovili da nekim osobama sa autizmom, čak i nesocijalni stimulusi (npr. objekti) ne predstavlja neko posebno zadovoljstvo, niti nešto posebno nagrađujuće. I zaista, naše dosadašnje iskustvo, kao i svedočenja roditelja, pokazuju da postoje deca sa autizmom koja ne samo što imaju nisku socijalnu motivaciju, nego nisu naročito motivisana ni za bilo kakvu interakciju sa objektima.
Poznato je da deca sa autizmom imaju stereotipna i ograničena interesovanja. Obično se radi o interesovanjima za objekte (npr. za muzičke instrumente, električne uređaje, prevozna sredstva), mehaničke sisteme (npr. funkcionisanje satnog mehanizma, mehanizam zupčanika i sl.), brojeve, slova i sl. Naravno da je poželjno imati različita interesovanja, pod uslovom da su uobičajenog fokusa i intenziteta. Međutim, deca sa autizmom često imaju interesovanja koja su abnormalna po fokusu i intenzitetu. Na primer, dete sa autizmom kojeg interesuju veš mašine, može satima da sedi ispred veš-mašine i gledajući je kako radi; ili ako je u pitanju dete koje ume da čita, može sate i sate provoditi na internetu tražeći različite vrste informacija o veš-mašinama (marke, tehničke karakteristike i sl.). Fokus interesovanja može biti usmeren ka krajnje neobičnim objektima ili događajima (npr. posmatranje pokretnih stepenica; gledanje video sadržaja na kojima mala deca plaču i sl.). Nekada je samo senzorni aspekt objekata u fokusu detetovog interesovanja, a ne objekat u celini. Na primer, u slučaju veš-mašine, dete može biti zainteresovano samo za okretanje veša u bubnju, a ne za veš-mašinu u celosti. Dešava se i da deca sa autizmom razviju tkz. idiosinkratička interesovanja, koja često ni sama porodica ne ume da prepozna. Roditelji postanu svesni ovih neobičnih interesovanja tek kada im skrenemo pažnju na njih. Uopšteno govoreći, nije baš uobičajeno da se dete u periodu ranog detinjstva u tolikoj meri interesuje za tehničke uređaje, prevozna sredstva, brojeve, slova, i sl. Posebno nije uobičajeno ukoliko značajan deo svog vremena posvećuje svojim interesovanjima, umesto igri sa bratom, sestrom, drugom decom, roditeljima, i uopšte, socijalnim interakcijama. Stereotipna i ograničena interesovanja predstavljaju snažan izvor zadovljstva za decu sa autizmom. Zbog toga su deca sa autizmom u stanju da veliku količinu svog vremena posvete svojim interesovanjima.
Čitajući ovaj deo teksta, neko će možda pomisliti da nema ničeg lošeg u tome što deca sa autizmom značajan deo svog vremena posvećuju svojim ograničenim interesovanjima, kao i da nema ničeg lošeg u tome što im to pričinjava ogromno zadovoljstvo. Međutim, videćemo da nije baš tako. Najveći deo sistema nagrađivanja kod dece sa autizmom pokazuje sniženu aktivnost tokom susreta sa socijalnim stimulusima. Na bihevioralnom planu to se manifestuje u vidu snižene motivacije za usmeravanjem pažnje ka ljudima i traganjem za socijalnim interakcijama, i u vidu snižene motivacije za uspostavljanjem i održavanjem socijalnih veza. Međutim, sistem nagrađivanja postaje izuzetno aktivan kod dece sa autizmom kada su ona izložena sadržajima koji odgovaraju njihovim stereotipnim interesovanjima. „Izuzetno aktivan“ u ovom slučaju znači da su deca sa autizmom preplavljena osećajem zadovoljstva dok se bave svojim stereotipnim i ograničenim interesovanjima. Ovo su 2018. godine ustanovili dr Gregor Kols, sa Tehničkog Univerziteta u Drezdenu (Nemačka) i njegovi saradnici (Kohls, Antezana, Mosner, Schultz, & Yerys, 2018), koristeći funkcionalnu magnetnu rezonancu. I njihovo istraživanje nije jedino koje je došlo do ovakvog nalaza (npr. videti Clements at al., 2018). Kols i saradnici su za decu sa autizmom kreirali video snimke sa sadržajem koji je bio povezan sa interesovanjima svakog pojedinačnog deteta. Osim toga, deci sa autizmom su prikazivani i snimci sa socijalnim scenama (ljudi koji nešto rade). Ispostavilo se da je sistem nagrađivanja kod dece sa autizmom bio značajno aktivniji pri gledanju video sadržaja sa omiljenim interesovanjima, nego pri gledanju video snimaka sa socijalnim scenama. U istraživanju su učestvovala i deca neurotipičnog razvoja, kojima su Kols i saradnici, takođe pokazivali video snimke sa socijalnim scenama, kao i video snimke sa sadržajem koji je bio u skladu sa interesovanjima svakog pojedinačnog deteta. Međutim, kod dece neurotipičnog razvoja sistem nagrađivanja je bio jednako aktivan pri gledanju obe vrste snimaka.
Kako u praktičnom smislu interpretirati nalaz pomenutog istraživanja? Jednostavno rečeno, deci neurotipičnog razvoja podjednako zadovljstvo predstavljaju i socijalne interakcije, kao i angažman u oblasti svog interesovanja. To znači da deca neurotipičnog razvoja neće svo svoje vreme (ili veliki deo vremena) provesti baveći se svojim interesovanjima, već će želeti i da deo svog vremena posvete socijalnim interakcijama. Na primer, dete se kod kuće samo igra sa omiljenim Lego kockama. Međutim, kada mu mama kaže da će uskoro ići u park, i da će tamo biti i njegovi drugari, dete će se sasvim sigurno tome obradovati, zato što ga pored igre sa Lego kockama, i druženje sa decom čini veoma zadovoljnim. I u slučaju nas odraslih je isto. Uživaćemo u gledanju omljenog filma ili u čitanju knjige koju smo željno iščekivali, ali ćemo se podjednako radovati i pozivu za posetu pririjatelju. Sa druge strane, deci sa autizmom, stereotipna i ograničena interesovanja su mnogo veći izvor zadovoljstva, nego socijalne interakcije, i samim tim, spremna su da im posvete veliki deo svog vremena, na uštrb socijalnih interakcija.
Često smo bili u prilici da u vrtićima, na rođendanima, i sličnim događajima, vidimo decu sa autizmom koja su do te mere bila okupirana svojim interesovanjima, da gotovo uopšte nisu uzimala učešće u interakcijama sa drugom decom, niti su bila zainteresovana za posmatranje događaja koji su se odvijali u njihovoj neposrednoj blizini. Deca sa autizmom neretko znaju i da negoduju kada roditelji pokušaju da ih prekinu u bavljenju stereotipnim interesovanjima, kako bi ih usmerili ka nečemu drugom. Kakve konsekvence po razvoj dece sa autizmom imaju niska socijalna motivacija, sa jedne strane, i naglašena preferencija ka nesocijalnim stimulusima i stereotipnim interesovanjima, sa druge strane? Da li pozitivni efekti rane intervencije kod dece sa autizmom, zavise od stepena njihove socijalne motivacije? Šta je jedan od najvažnijih ciljeva u ranoj intervenciji kod dece sa autizmom? I na kraju, da li je moguće osnažiti socijalnu motivaciju dece sa autizmom? Odgovore na ova, i slična pitanja, potražite u našem autorskom tekstu pod nazivom Kako deficit socijalne motivacije utiče na razvoj dece sa autizmom?
Literatura:
- Chevallier, C., Kohls, G., Troiani, V., Brodkin, E. S., & Schultz, R. T. (2012). The social motivation theory of autism. Trends in Cognitive Sciences, 16(4), 231-239.
- Clements, C. C., Zoltowski, A. R., Yankowitz, L. D., Yerys, B. E., Schultz, R. T., & Herrington, J. D. (2018). Evaluation of the social motivation hypothesis of autism: a systematic review and meta-analysis. JAMA Psychiatry, 75(8), 797-808.
- Dawson, G., Webb, S. J., Wijsman, E., Schellenberg, G., Estes, A., Munson, J., & Faja, S. (2005). Neurocognitive and electrophysiological evidence of altered face processing in parents of children with autism: implications for a model of abnormal development of social brain circuitry in autism. Development and Psychopathology, 17(3), 679-697.
- Kohls, G., Chevallier, C., Troiani, V., & Schultz, R. T. (2012). Social ‘wanting’dysfunction in autism: neurobiological underpinnings and treatment implications. Journal of Neurodevelopmental Disorders, 4(1), 1-20.
- Kohls, G., Antezana, L., Mosner, M. G., Schultz, R. T., & Yerys, B. E. (2018). Altered reward system reactivity for personalized circumscribed interests in autism. Molecular Autism, 9(1), 1-12.
- Schultz, W. (2015). Neuronal reward and decision signals: from theories to data. Physiological Reviews, 95(3), 853-951.