Šta je socijalna motivacija?
Socijalna motivacija ima nekoliko bihevioralnih manifestacija. To su usmeravanje pažnje ka socijalnim stimulusima od samog rođenja, uživanje u socijalnim interakcijama i traganje za njima, i težnja ka uspostavljanju i održavanju interpersonalnih veza (Chevallier et al., 2012). Deca neurotipičnog razvoja imaju intrizičku (unutrašnja) motivaciju za socijalnim interakcijama. Na primer, detetu neurotipičnog razvoja ne moramo obećati čokoladu da bi se igralo sa drugom decom. Njega zadovoljnim čini sama činjenica da se igra ili druži sa svojim drugarima i/ili drugaricama. Uživanje u interakciji sa drugom decom motivisaće dete da i ubuduće traga za socijanim interakcijama. Potpuno je razumljivo da će iznova i iznova želeti da iskušava stvari koje ga čine zadovoljnim. I ne samo da će tragati, nego će dete nastojati i da uspostavlja i održava socijalne veze na duže vreme (npr. u vidu prijateljstva).
Socijalna motivacija i njene svakodnevne manifestacije
Postoji još mnogo primera koji govore u prilog tome da deca neurotipičnog razvoja prosto uživaju u socijalnim interakcijama. Na primer, svako od nas je bar jednom bio svedok negodovanja dece kada ih roditelji prekinu u igri sa drugom decom, jer im na taj način uskraćuju zadovoljstvo. Mala deca često znaju da tokom jela svoju hranu samoinicijativno dele sa roditeljima, braćom i sestrama; zatim, vrlo rado hoće da „pomažu“ svojim roditeljima u kućnim poslovima (npr., da maramicom brišu pod, da kobajagi slažu veš i postavljaju sto, i sl.), da igraju i pevaju pred roditeljima i bliskim osobama, a posebno vole da po kući, u stopu prate svoje roditelje gledajući ih šta rade, uz skoro pa konstantno dozivanje roditelja, komentarisanje, zapitkivanje i skretanje pažnje na razna dešavanja u kući.
Šta dete dobija za sve pomenute “poduhvate”?
Za sve ove „poduhvate“ dete ne dobija ništa drugo do osmeh, pohvalu, pogled, poljubac, mamin i tatin zagrljaj, njihovu pažnju. Međutim, za njegov mozak ovo su najvrednije moguće nagrade koje može dobiti, i one ga ujedno čine najzadovoljnijim detetom na svetu. Upravo zbog toga, njegovu pažnju će uvek i radije okupirati socijalni stimulusi nego bilo koji drugi, i uvek i radije će tragati za socijalnim interakcijama i prijateljskim vezama nego za bilo čime drugim.
Socijalna motivacije kod dece neurotipičnog razvoja – šta kažu istraživanja?
Brojna istraživanja govore u prilog tome da pažnju dece neurotipičnog razvoja još od rođenja snažno okupiraju socijalni stimulusi (ljudi, i njihova lica, glasovi, pokreti). I to mnogo više nego bilo koji drugi stimulusi. Na primer, svega devet minuta nakon rođenja dete neurotipičnog razvoja ispoljava jasnu preferenciju ka licima ljudi; četrdeset dva minuta nakon rođenja dete je u stanju da imitira izraze lica, dok od drugog dana života, dete jasno prepoznaje majčino lice. Zenice jednomesečnog deteta su šire kada dete posmatra lice drugih osoba, nego neke nesocijalne stimuluse (objekte), što ukazuje na to da su čak i ovako malom detetu interesantnija ljudska lica, od objekata (Ward & Bernier, 2013).
Još malo istraživanja…
Pri gledanju video-snimaka deca neurotipičnog razvoja više obraćaju pažnju na ljude nego na objekte. Verovatno će se neko pitati kako to znamo. Danas postoji tehnologija za praćenje pogleda koja nam omogućava da vidimo gde i u šta dete gleda dok gleda video-snimak, ili neku sliku na kojoj se nalaze ljudi i objekti. Tako možemo da saznamo šta je na nekom video-snimku ili na slici privuklo pažnju čak i dvomesečnog deteta. Pažnju dece neurotipičnog razvoja radije privlače ljudski glasovi nego zvukovi koji potiču od objekata (Chevallier et al., 2012).
I još malo istraživanja…
Deca neurotipičnog razvoja radije preferiraju međusobnu saradnju tokom rada na dostizanju nekog cilja nego individualni rad. Takođe, deca neurotipičnog razvoja koriste izvesne strategije kako bi uspostavili, održali i unapredili veze sa drugom decom. Na primer, koriste tkz. prosocijalne laži (npr. dete prihvata poziv drugog deteta da igra fudbal, iako mu se ne igra), zatim, mogu da laskaju, da prikrivaju negativne emocije pri socijalnim interakcijama, da lepo pričaju o sebi, i sl. Na ovaj način, deca u stvari stvaraju pozitivnu sliku o sebi u očima drugih osoba. To im u znantnoj meri olakšava interpersonalno povezivanje. Sve pomenute, empirijski utvrđene činjenice ukazuju na to da su za decu neurotipičnog razvoja socijalni stimulusi snažan izvor zadovljstva, i da im kao takvi predstavljaju izutetno vrednu nagradu (Chevallier et al., 2012).
Leo Kaner – zapažanja o socijalnoj motivaciji kod dece sa autizmom
Doktor Leo Kaner je bio austrijski psihijatar koji je nakon završetka Prvog svetskog rata emigrirao u Sjedinjene Američke Države. Smatra se prvim dečjim psihijatrom u Sjedinjenim Američkim Državama. Bio je profesor psihijatrije na Univerzitetu Džon Hopkins u Baltimoru i direktor dečje psihijatriije u Univerzitetskoj bolnici Džon Hopkins. Između ostalog, svetski ugled je stekao kao prvi naučnik koji je opisao kliničku sliku autizma. Naime, 1943. godine publikovan je njegov rad po imenu Autistički poremećaj afektivnog kontakta. U njemu je Kaner opisao kliničku sliku autizma kod osmoro dečaka i tri devojčice. Kao osnovnu odliku ovih jedanaestoro dece, naveo je nemogućnost da se „povežu“ sa ljudima, i to od samog rođenja.
Još malo istorije…
Kaner je kod ove dece prepoznao i sklonost ka esktremnom osamljivanju uz zanemiravanje svega što ka njima dolazi iz spoljnog sveta. U radu je naveo i impresije roditelja o socijalnom funkcionisanju njihove dece sa autizmom. Pa tako Kaner navodi da se roditeljima činilo da su deca „dovoljna sama sebi“; zatim da su najsrećnija kada su sama; da nisu u dovoljnoj meri svesna svog okruženja, da se u nekim situacijama ponašaju kao da nema ljudi, i sl. Po njegovim rečima, svaki put kada bi deca ušla u prostoriju u kojoj su stručnjaci opservirali njihovo ponašanje, odmah bi odlazila do igračaka i drugih predmeta, neusmeravajući ni najmanju pažnju ka ljudima (Kanner, 1943). Kaner je dakle kod sve ove dece uočio manjak interesovanja za socijalne interakcije.
Socijalna motivacija kod dece sa autizmom – šta kažu istraživanja?
Mnoga kasnija istraživanja su ukazala na to da deca sa autizmom imaju nisku socijalnu motivaciju. Na primer, uz pomoć tehnologije za praćenje pogleda utvrđeno je da pri gledanju video snimaka deca sa autizmom značajno više posmatraju objekte nego ljude (posebno lice) i njihove aktivnosti. Deca sa autizmom manje obraćaju pažnju na ljudske glasove u odnosu na zvukove koji proizvode objekti (Chevallier et al., 2012; Clements et al., 2018). Istraživanja još pokazuju da su deca sa autizmom manje sklona saradničkom radu; zatim, da manje uživaju u socijalnim interakcijama; da su manje responzivna na socijalne nagrade; da imaju značajne poteškoće u spontanom deljenju interesovanja, afekatata i iskustava sa drugima, i da su manje responzivna na pokušaje drugih osoba da sa njima podele svoja interesovanja.
Još malo istraživanja…
Deca sa autizmom su često sklona određenim oblicima ponašanja koja negativno utiču na sliku koju o njima formiraju druge osobe. Neki od primera bi bili izostanak spontanog pozdravljanja drugih osoba; poteškoće sa prikrivanjem afektivnih reakcija u socijalnim situacijama; poteškoće sa modulacijom sopstvenog ponašanja u odnosu na kontekst i osobe; izostanak osećaja stida u nekim socijalnim situacijama i sl. (Chevallier et al., 2012). Slika koju dete formira o sebi u očima druge dece ima veliki uticaj na to da li će ga druga deca smatrati poželjnim saigračem u nekoj igri, poželjnim prijateljem i sl.
Teorija o deficitu socijalne motivacije kod osoba sa autizmom
Kanerova zapažanja o socijalnom funkcionisanju dece sa autizmom i nalazi gore pomenutih istraživanja govore u prilog postojanja deficita socijalne motivacije kod osoba sa autizmom. Teoriju o deficitu socijalne motivacije je još 2005. godine definisala Džeraldina Doson, profesorka na Univerzitetu Djuk (SAD) i jedna od najvećih svetskih stručnjakinja za ranu detekciju autizma i oblast rane intervencije u autizmu. Prema ovoj teoriji socijalna iskustva nisu dovoljno nagrađujuća za osobe sa autizmom što za posledicu ima sniženu socijalnu motivaciju (Dawson et al., 2005). Njome je moguće objasniti poteškoće u socijalnom funkcionisaju osoba sa autizmom, počevši od snižene socijalne pažnje, pa sve do manjka želje za socijalnim interakcijama i održavanjem socijalnih veza.
Zašto je socijalna motivacija snižena kod osoba sa autizmom?
Deficit socijalne motivacije kod osoba sa autizmom dovodi se u vezu sa poremećajem u funkcionisanju tkz. sistema nagrađivanja. Radi se o složenoj mreži, velokog broja međusobno povezanih moždanih struktura. Kakva je priroda veze između sistema nagrađivanja i socijalne motivacije kod osoba neurotipičnog razvoja i osoba sa autizmom? Odgovor na ovo i slična pitanja, potražite u našem autorskom tekstu pod nazivom Sistem nagrađivanja i socijalna motivacija kod osoba sa autizmom.
Literatura
- Chevallier, C., Kohls, G., Troiani, V., Brodkin, E. S., & Schultz, R. T. (2012). The social motivation theory of autism. Trends in Cognitive Sciences, 16(4), 231-239.
- Kanner, L. (1943). Autistic disturbances of affective contact. Nervous Child, 2(3), 217-250.
- Clements, C. C., Zoltowski, A. R., Yankowitz, L. D., Yerys, B. E., Schultz, R. T., & Herrington, J. D. (2018). Evaluation of the social motivation hypothesis of autism: a systematic review and meta-analysis. JAMA psychiatry, 75(8), 797-808.
- Dawson, G., Webb, S. J., Wijsman, E., Schellenberg, G., Estes, A., Munson, J., & Faja, S. (2005). Neurocognitive and electrophysiological evidence of altered face processing in parents of children with autism: implications for a model of abnormal development of social brain circuitry in autism. Development and Psychopathology, 17(3), 679-697.
- Ward, T., Bernier, R (2013). Face perception. In F. R. Volkmar (Ed.). Encyclopedia of Autism Spectrum Disorders (pp. 1215-1222). New York: Springer