Intelektualna ometenost

Šta je intelektualna ometenost?

Intelektualna ometenost ili poremećaj intelektualnog razvoja je neurorazvojni poremećaj sa početkom u razvojnom periodu, koji karakteriše prisustvo deficita u intelektualnom i adaptivnom funkcionisanju (koncpetualne, socijalne i praktične adaptivne veštine).

Kriterijumi za postavljanje dijagnoze intelektualne ometenosti

Da bi se postavila dijagnoza intelektualne ometenosti, sledeća tri kriterijuma moraju biti ispunjena (APA, 2013) :

Kriterijum A nalaže da je neophodno da se putem kliničke procene i procene inteligencije standardizovanim testom, utvrdi postojanje deficita intelektualnih veština. To su rezonovanje, rešavanje problema, planiranje, apstraktno mišljenje, akademsko učenje, učenje iz iskustva i sl.

Pod kriterijumom B je definisano da deficit u adaptivnom funkcionisanju ima za posledicu nemogućnost osobe da zadovolji razvojne i sociokulturne standarde u pogledu lične nezavisnosti i socijalne odgovornosti. U slučaju izostanka kontinuirane podrške, adaptivni deficiti ograničavaju funkcionisanje osobe u jednoj ili više aktivnosti dnevnog života. Na primer u komunikaciji, socijalnoj participaciji i nezavisnom življenju, u različitim sredinama kao što su kuća, škola, posao i zajednica. Ovaj kriterijum se u stvari odnosi na to koliko određena osoba uspeva da bude nezavisna u svakodnevnom funkcionisanju i socijalno odgovorna, u poređenju sa osobama iz njene zajednice sličnog kalendarskog uzrasta.

Kriterijum C precizira da je nephodno da se intelektualni i adaptivni deficiti jave tokom razvojnog perioda. Uzrast na kojem se će se znaci intelektualne ometenosti ispoljiti zavise od uzroka i težine moždane disfunkcije. U slučajevima težih oblika intelektualne ometenosti (umerena, teška i duboka), znaci zaostajanja govorno-jezičkog, motoričkog i socijalnog razvoja su vidljivi tokom prve dve godine života. Nasuprot tome, znaci lake intelektualne ometenosti ne moraju biti uočljivi sve do polaska u školu. Na ovom uzrastu dete počinje da se suočava sa poteškoćama sa učenjem čitanja, pisanja, računanja i drugog gradiva (APA, 2013).

Kako se određuje težina intelektualne ometenosti?

Težina intelektualne ometenosti se određuje u odnosu na adaptivno funkcionisanje svake pojedinačne osobe. Prema DSM-5 klasifikacionom sistemu Američke asocijacije psihijatara (American Psychiatry Association, APA, 2013),  intelektualna ometenost može biti laka, umerena, teška i duboka. Za svaki od nivoa težine intelektualne ometenosti, APA je definisala određene specifičnosti razvoja u oblasti konceptualnih, socijalnih i praktičnih adaptivnih veština, koje su prikazane u Tabeli 1.

Šta su konceptualne, socijalne i praktične adaptivne veštine?

Šta se podrazumeva pod konceptualnim, socijalnim i praktičnim adaptivnim veštinama? Konceptualne veštine podrazumevaju pamćenje, produkciju i razumevanje govora, čitanje, pisanje, matematičko rezonovanje, sticanje praktičnih znanja, rešavanje problema, rasuđivanje u novim situacijama, i sl. Socijalne veštine se odnose na veštine poput razumevanja tuđih emocija, osećanja i iskustava; zatim na empatiju, veštine interpersonalne komunikacije i sklapanja prijateljskih veza, socijalno rasuđivanje i sl. Praktične veštine uključuju veštine koje se odnose na brigu o sebi (npr. oblačenje, hranjenje, održavanje lične higijene i sl.); zatim, na odgovorno ponašanje na poslu, korišćenje novca, rekreaciju, upravljanje sopstvenim ponašanjem i sl. (APA, 2013).

Koji su uzroci nastanka intelektualne ometenosti?

Veliki broj činilaca je povezan sa većim rizikom za nastanak intelektualne ometenosti. Činioci koji svojim štetnim delovanjem u periodu začeća i intrauterinog razvoja mogu dovesti do nastanka intelektualne ometenosti su genetički i hromozomski poremećaji, urođene greške metabolizma, malformacije mozga, bolesti majke (uključujući i bolesti placente), upotreba alkohola, droga, i drugih štetnih supstanci. Stanja poput krvarenja u mozgu i hipoksije (manjak kiseonika u ćelijama i tkivima) mogu dovesti do oštećenja funkcionisanja mozga novorođenčeta. Na taj način mogu doprineti nastanku intelektualne ometenosti. U kasnijem periodu života, nepovoljan uticaj na razvoj mozga mogu imati traumatske povrede mozga, ishemija mozga i hipoksija, infekcije, demijelinizacioni poremećaji, infantilni spazmi, intoksikacija (npr. olovom, živom), toksični metabolički sindrom i teška i dugotrajna socijalna deprivacija. Sva ova stanja mogu prouzrokovati nastanak intelektualne ometenosti (APA, 2013).

Intelektualna ometenost i pridruženi poremećaji

Osobe sa intelektualnom ometenošću mogu imati pridružene poremećaje poput deficita pažnje i poremećaja hiperaktivnosti, autizma, depresije, anksioznosti itd. Mogu biti sklone i samopovređujućem, agresivnom i destruktivnom ponašanju (APA, 2013).

Adaptivne veštine mogu biti značajno unapređene ukoliko se dete uključi u progam rane i kontinuirane intervencije (APA, 2013).

Tabela 1 – Karakteristike osoba sa različitim oblicima intelektualne ometenosti

Veštine

Laka IO

Umerena IO

Teška IO

Duboka IO

Konceptualne

U predškolskom periodu, razlike u konceptualnim veštinama, u odnosu na vršnjake tipičnog razvoja, ne moraju biti očigledne.  Sa polaskom u školu, javljaju se poteškoće sa učenjem čitanja, pisanja, računanja, i poteškoće sa razumevanjem koncepta vremena i novca. Prisutne su poteškoće sa apstraktnim mišljenjem, planiranjem, rešavanjem problema, kognitivnom fleksibilnošću, radnom memorijom i funkcionalnom upotrebom veština poput čitanja, korišćenja novca i sl.

Značajno lošije u odnosu na vršnjake.

Jezik i preakademske veštine (npr. sortiranje, uparivanje, razumevanje odnosa između uzroka i posledice i sl.) se razvijaju sporo.

Na školskom uzrastu, deca sporo napreduju u pogledu čitanja, pisanja, matematike i razumevanja vremena i novca. Akademske  veštine odraslih osoba su obično na osnovnom nivou; neophodna je podrška tokom upotrebe akademskih veština na poslu, i u ličnom životu.

Neophodna je stalna podrška na dnevnom nivou, za obavljanje svakodnevnih konceptualnih zadataka.

Razvoj konceptualnih veština je ograničen.

Prisutno je slabo razumevanje pisanog govora ili koncepata koji uključuju brojeve, količinu, vreme i novac.

Zahtevaju ekstenzivnu podršku pri rešavanja problema.

Konceptualne veštine češće uključuju fizički svet, nego simboličke procese.

Osoba može da koristi objekte u skladu sa njihovom svrhom kada su u pitanju briga o sebi, posao i rekreacija.

Određene vizuoprostorne veštine, kao što su uparivanje i sortiranje, zasnovane na fizičkim karakteristikama, mogu vremenom da budu stečene. Međutim, pridruženi motorički i senzorni poremećaji ometaju funkcionalnu upotrebu objekata.

Socijalne

Nezrele socijalne interakcije.

Jezikom dominiraju konkretni pojmovi, uz slabu upotrebu apstraktnih pojmova.

Jezik je nezreliji, kao i

komunikacija i konverzacija.

Komunikacija i konverzacija se zasnivaju na upotrebi konkretnih pojmova.

Poteškoće sa regulacijom emocija i ponašanja na način koji je prikladan kalendarskom uzrastu.

Razumevanje rizika u socijalnim situacijama je ograničeno.

Socijalno rasuđivanje je nezrelije u odnosu na kalendarski uzrast.

Značajno zaostajanje u razvoju komunikacionog i socijalnog ponašanja.

Značajno manje složen govor, u odnosu na vršnjake.

Postoji kapacitet za ostvarivanje prijateljskih veza, a u odraslom periodu i romantičnih veza.

Slaba interpretacija socijalnih signala.

Socijalno rasuđivanje i sposobnost odlučivanja su ograničeni.

Neophodna je značajna socijalna i komunikaciona podrška u radnom okruženju, kako bi uspešno funkcionisali.

Ekspresivni govor je prilično ograničen u smislu vokabulara i gramatike. Govor može da se zasniva na pojedinačnim rečima ili frazama, i moze biti potpomognut augmentativnim sredstvima.

Govor i komunikacija su fokusirani na tekuće, svakodne situacije.

Jezik se više koristi za socijalnu komunikaciju, nego za objašnjavanje.

Razumeju jednostavan govor i gestovnu komunikaciju.

Veze sa članovima porodice i poznatim osobama, predstavljaju izvor zadovoljstva.

Razumevanje govorne i gestovne simboličke komunikacije je veoma ograničeno.

Moguće je razumevanje nekih jednostavnih uputstava i gestova.

Ispoljavanje želja i emocija je uglavnom putem neverbalne, nesimboličke komunikacije.

Osobe uživaju u društvu članova porodice i poznatih osoba, i iniciraju i reaguju na socijalne interakcije putem gestova i emocionalnih signala.

Pridruženi senzorni i fizički poremećaji sprečavaju učešće u socijalnim aktivnostima.

Praktične

Sposobnost brige o sebi (npr. oblačenje, hranjenje, lična higijena) može biti u skladu sa uzrastom.

Iziskuju podršku tokom složenih dnevnih zadataka.

U odraslom dobu, potrebna je podrška tokom kupovine, prevoza, rukovanja novcem, organizacije kućnih poslova, brige o deci, pripremi hrane, bankarskih usluga, donošenja odluka o svom zdravlju, i odluka koje su u vezi sa pravom.

Potrebna im je podška tokom odgajanja dece.

U odraslom dobu, moguća je nezavisnost u zadovoljenju ličnih potreba (hranjenje, oblačenje i održavanje higijene) i obavljanju kućnih poslova, uz prethodno, dugotrajno podučavanje.

Mogu biti nezavisne na poslovima koji ne zahtevaju složene konceptualne i komunikacione veštine, ali je neophodna značajna podrška kolega i drugih osoba, kako bi se snašli sa socijalnim očekivanjima, složenošću posla, rukovanju novcem i drugim odgovornostima.

Iziskuju podršku tokom svakodnevnih aktivnosti (hranjenje, oblačenje, kupanje i obavljanje fizioloških potreba). Iziskuju nadgledanje sve vreme.

Nisu u stanju da odgovorno rasuđuju u pogledu svog i tuđeg blagostanja.

U odraslom dobu, zahtevaju stalnu podršku i pomoć pri obavljanju kućnih zadataka, poslova i rekreacije.

Sticanje veština u svim oblastima zahteva dugotrajno podučavanje i stalnu podršku.

Osobe su zavisne od drugih u svim oblastima brige o sebi, zdravlju i bezbednosti, iako mogu biti u stanju da učestvuju u ovim aktivnostima.

Osobe bez teških fizičkih oštećenja mogu da pomažu u nekim kućnim poslovima.

Mogu da učestvuju u nekim radnim akivnostima, uz visok nivo stalne podrške, i u nekim rekreacionim aktivnostima (slušanje muzike, šetnja, plivanje i sl.).

Literatura: 

  • American Psychiatric Association. (2013). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (DSM-5®). American Psychiatric Pub.