Funkcionalna komunikacija i autizam

Funkcionalna komunikacija i njen razvoj se često navode kao jedan od prioriteta u radu sa decom koja imaju autizam. Funkcionalna komunikacija je u stvari veština efikasnog saopštavanja svojih osećanja, želja i potreba. Na primer, “Hoću vodu”, “Gladan sam”, “Boli me”,”Hoću pomoć” i sl. Tokom prve godine funkcionalna komunikacija se odvija putem gestova, a kasnije i uz pomoć govora. Dete od godinu dana će na primer staviti mami do znanja da želi neku igračku tako što će pokazati na nju. Ili će naizmenično gledati u mamu i igračku sve dok je ne dobije. Ako pokušamo da mu damo da pojede hranu koju ne želi, dete će odmahivati glavom. U svim primerima koje smo naveli, dete na vrlo efikasan način komunicira sa okolinom.

Ponešto o razvoju ekspresivnog govora kod dece sa autizmom

Istraživanja pokazuju da je značajan broj dece sa autizmom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta neverbalan ili minimalno verbalan (Anderson et al., 2007; Lord et al., 2004; Norrelgan et al., 2015). Lordova i sar. (Lord et al., 2004) pronalaze da je između 33% i 50% dece sa autizmom neverbalno na uzrastu od tri godine, dok je u petoj godini neverbalno 30% dece sa autizmom. Procenat neverbalne dece u devetoj godini se kreće u rasponu od 14% do 19% (Lord et al., 2004), pa do 28,6% (Anderson et al., 2007). Norelgen i sar. (Norrelgan et al., 2015) navode da je u uzorku od 165-oro dece sa autizmom njih 15% bilo neverbalno, a 10% minimalno verbalno.

Šta znači biti neverbalan, odnosno minimalno verbalan?

Neverbalnom decom se smatraju ona koja funkcionalno koriste manje od pet reči (Anderson et al., 2007. Govor minimalno verbalne dece podrazumeva funkcionalnu upotrebu najmanje tri (Norrelgan et al., 2015), ali ne više od 20 do 30 reči (Kasari et al., 2013). Što se tiče rečenica, minimalno verbalna deca ih mogu koristiti, ali i ne moraju. Prema nekim autorima, neverbalna deca su ona čiji je nivo razvoja ekspresivnog govora niži od 15 meseci (Norrelgan et al., 2015), dok su minimalno verbalna ona čiji je nivo razvoja ekspresivnog govora niži od 24 meseci. Dakle, dete sa autizmom koje ima pet godina, a čiji je govor razvijen kao kod dece neurotipičnog razvoja mlađe od petnaest meseci, smatra se neverbalnim. Ovo isto dete će se smatrati minimalno verbalnim ako je njegov govor razvijen kao kod dece neurotipičnog razvoja mlađe od dve godine.

Kako se razvija neverbalna komunikacija kod dece sa autizmom?

Veliki broj istraživanja ukuzuju i na izrazite poteškoće u razvoju neverbalne komunikacije kod dece sa autizmom, još od najranijih dana (Mastrogiuseppe et al., 2015; Stone et al., 1997, Wetherby et al., 2004). To znači da komunikacija uz pomoć kontakta pogledom, facijalne ekspresije, gestova i drugih forimi neverbalne komunikacije, za decu sa autizmom predstavlja veoma veliki izazov.

Kako deca sa autizmom komuniciraju?

U svetlu nalaza o ozbiljnom zaostajanju u razvoju ekspresivnog govora i neverbalne komunikacije, nameće se pitanje o tome kako deca sa autizmom komuniciraju? Deca sa autizmom obično razvijaju tkz. idiosinkratičke oblike komunikacije. U pomenute oblike komunikacije spadaju ponašanja kao što su vikanje, plakanje, smejanje, glasanje, približavanje nekom/nečemu, udaljavanje od nekog/nečeg, posezanje, guranje, razni pokreti licem/očima poput otvaranja i zatvaranja očiju, gledanja u nešto/nekog, sporo i brzo disanje, uzdisaji, duvanje, gutanje vazduha, lepršanje rukama, pritiskinja ruku, nihanje glavom, nihanje telom napred nazad, zauzimanje različitih položaja tela, skakanje, agresija, napadi besa, samopovređivanje, destruktivno ponašanje i sl.

Šta znači pojam “idiosinkratički”?

Pojam “idiosinkratički” označava nešto što je neobično, čudno, jedinstveno. Idiosinkratički oblici komunikacije su po svom karakteru nekonvencionalni. Dakle, nisu baš uobičajeni načini komunikacije u sredini u kojoj dete raste. Zato roditelji u početku mogu imati poteškoće sa razumevanjem detetovih potreba i namera. Vremenom, počinju da razumeju zašto dete radi to što radi. Međutim, to često nije slučaj sa drugim osobama iz detetovog okruženja za koje idiosinkratički oblici komunikacije predstavljaju enigmu. Njihova jedinstvenost ne mora da se ogleda samo u pojavnoj formi, već i u njihovoj funkciji, tj. značenju. Na primer, ujedanje je ponašanje koje viđamo i kod male dece neurotipičnog razvoja, obično kada im neko uzme igračku, ili kada oni nekome žele da uzmu igračku. Dete sa autizmom to može da čini i iz ovih, ali i iz nekog potpuno jedinstvenog razloga. Na primer, može da ujede svoju mamu kako bi dobilo njenu pažnju.

A gestovi i reči?

Dešava se i da deca sa autizmom svoje potrebe i namere izražavaju gestovima i rečima/rečenicama koje su po svom karakteru idiosinkratički. To znači da dete može tražiti vodu pomoću nekog neobičnog gesta kojeg je samo razvilo, a ne nekim od gestova koji su uobičajeno koriste za saopštavanje potrebe za vodom. Isto tako, dete može skovati i određenu reč/frazu kojom nastoji da zadovoljava svoje potrebe i namere, a da pri tome to budu reči/fraze koje nemaju nikakvo značenje na jeziku kojim se govori u njegovoj okolini. U oba slučaja, osobama iz detetovog okruženja će biti jako teško da razumeju njegove potrebe, želje i namere, i samim tim, da ih zadovolje.

U koje svrhe deca sa autizmom koriste idiosinkratičke oblike komunikacije?

Istraživanja pokazuju da ih deca sa autizmom najčešće koriste za zahtevanje predmeta, hrane i aktivnosti. Zatim, za usmeravanje pažnje na sebe i protestvovanje, odnosno odbijanje. Navešćemo nekoliko primera. Dete viče i vrišti kako bi pridobio maminu pažnju koja u tom trenutku razgovara sa prijateljicom (pridobijanje pažnje); zaleće se i udara u zid kada oseti miris hrane koju je mama stavila na sto, a koju ne voli da jede (protestvovanje/odbijanje); počinje da vrišti i baca stvari sa stola kada vidi mamu koja drži svesku i pernicu (protestvovanje/odbijanje); ujeda sebe za ruku kako bi dobio čokoladicu koju tata drži u ruci (zahtevanje), i sl.

Funkcionalna komunikacija – kako unaprediti njen razvoj?

Jedan od naučno zasnovanih pristupa za osnaživanje funkcionalne komunikacije dece sa autizmom je funkcionalni komunikacioni trening. Tokom treninga dete se podučava da umesto idiosinkratičkim oblicima, komunicira alternativnim, socijalno prihvatljivim oblicima komunikacije. Na primer, dete se uči da tokom zadatka traži pomoć tako što će reći “pomoć”, umesto da pomoć traži vrištanjem, napadom besa ili bacanjem predmeta. Ili se podučava da traži pomoć davanjem ili dodirivanjem kartice na kojoj je prikazan simbol za pomoć. Postoje i elektronski uređaji koji generišu govor pritiskom na karticu sa simbolom za pomoć. Odluku o tome da li će se dete podučavati da pomoć traži usmenim govorom, davanjem/dodirivanjem kartice ili primenom nekog uređaja, donosi stručnjak. Tom prilikom, stručnjak treba da se rukovodi određenim smernicama koje su definisane u stručnoj i naučnoj literaturi.

Šta je neophodno uraditi pre primene funkcionalnog komunikacionog treninga?

Neophodno je da utvrdimo u koju svrhu dete koristi neki idiosinkratički oblik komunikacije. Drugim rečima, da ustanovimo da li njime nešto zahteva, ili ga možda koristi kada želi da nam stavi do znanja da nešto ne želi da uradi. Ili ga koristi za pridobijanje nečije pažnje, ili u neke druge svrhe. Ovaj proces se naziva funkcionalna procena ponašanja. Svrhu nekog ponašanja stručnjak može da utvrdi putem intervjua sa roditeljima i drugim osobama koje dobro poznaju dete. Može i putem opservacije deteta. Stručnjak može da kreira specifične okolnosti koje će izazvati pojavu idiosinkratičkog ponašanja, i da unapred isplanira svoje postupanje kada se ponašanje javi. Na ovaj način, stručnjak takođe može uvideti svrhu detetovog ponašanja.

Kako dete sa autizmom može da komunicira?

Dete sa autizmom možemo naučiti da komunicira usmenim govorom. Na primer, ustanovili smo da Jovan ljutito baca kocke sa stola jer na taj način traži pomoć tokom pravljenja zgrade. Jovana možemo da naučimo da pomoć traži izgovaranjem reči “pomoć”. Međutim, šta ako Jovan nije u stanju da govori i/ili nema razvijenu verbalnu imitaciju? U tom slučaju, Jovana možemo da naučimo da pomoć od mame traži tako što će joj dati karticu sa simbolom za pomoć. Ili tako što će samo dodirnuti karticu. Jovanu možemo da nabavimo i neki uređaj za generisanje govora. Onda ga možemo učiti da kada želi pomoć, pritisne sliku sa simbolom za pomoć, a uređaj će onda “izgovoriti” “Pomoć” ili “Treba mi pomoć”.

Zašto je to važno za dete?

Sva tri načina komunikacije koja smo naveli, detetu pružaju mogućnost da svoje potrebe, želje i namere izrazi na socijalno prihvatljiv način. Dakle, i roditeljima i svim drugim osobama je daleko više prihvatljivije da dete kaže “hoću napolje” ili da mami da sliku koja simbolizuje odlazak napolje, nego da svoju potrebu za izlaskom saopštava nekim problematičnim ponašanjem. Jednako je važno i to što će njegove potrebe, želje i namere sada moći da razumeju gotovo sve osobe iz njegovog okruženja. Na primer, novom učitelju će biti izuzetno teško da shvati da je detetovo iznenadno jako lupanje rukom po klupi tokom rada na zadatku, u stvari poziv za pomoć Međutim, i novom učitelju će biti jasno da detetu treba pomoć ukoliko dete kaže “Pomoć”, ili kada to “izgovori” uređaj na kojem je dete pritisnulo sliku koja simbolizuje pomoć.

I na kraju…

U primeru koji smo naveli, Jovan se podučava da zahteva pomoć. Međutim, dete sa autizmom može da se podučava i da odgovora na pitanja, da postavlja pitanja, da komentariše događaje ili da protestvuje. I to ne samo uz pomoć usmenog govora, nego i putem razmene slika ili upotrebom uređaja za generisanje govora. Celokupan proces osnaživanja funkcionalne komunikacije zasniva se na primeni različitih bihevioralnih strategija, procedura i postupaka. Istraživanja pokazuju da razvoj funkcionalne komunikacije kod dece koja imaju autizam, mogu da podstiču i njihovi roditelji, ali isključivo uz superviziju stručnjaka i prethodnu edukaciju (Marković, 2019).

Iako su u ovom tekstu u fokusu bila deca sa autizmom, sasvim je sigurno da poteškoće sa funkcionalnom komunikacijom imaju i deca sa težim oblicima intelektualne ometenosti, različitim sindromima (npr. Daunov, Angelmanov i sl.), cerebralnom paralizom i sl. Ova deca bi svakako imala velike koristi od primene funkcionalnog komunikacionog treninga.

Literatura

Anderson, D. K., Lord, C., Risi, S., DiLavore, P. S., Shulman, C., Turm, A., … & Pickles, A. (2007). Paterns of growth in verbal abilities among children with autism spectrum disorder. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 75(4), 594–604.
Kasari, C., Kaiser, A., Goods, K., Nietfeld, J., Mathy, P., Landa, R., … & Almirall, D. (2014). Communication interventions for minimally verbal children with autism: A sequential multiple assignment randomized trial. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry, 53(6), 635–646.
Lord, C., Risi, S., & Pickles, A. (2004). Trajectory of language development in autistic spectrum disorders. In M. L. Rice, & S. F. Warren (Eds.), Developmental language disorders: fom phenotypes to etiologies (pp. 7-29). Mahwah: Lawrence Erlbaum Assoc Publ.
Mastrogiuseppe, M., Capirci, O., Cuva, S., & Venuti, P. (2015). Gestural communication in children with autism spectrum disorders during mother–child interaction. Autism, 19(4), 469 –481.
Marković, D. (2019). Razvoj funkcionalnih komunikacionih veština kod dece sa poremećajem autističkog spektra. Beogradska defektološka škola, 25(1), 85-118. Preuzeto sa Razvoj funkcionalnih komunikacionih veština kod dece sa poremećajem autističkog spektra (bg.ac.rs)
Norrelgen, F., Fernell, E., Eriksson, M., Hedvall, Å., Persson, C., Sjölin, M., … & Kjellmer, L. (2015). Children with autism spectrum disorders who do not develop phrase speech in the preschool years. Autism, 19(8), 934–943.
Stone, W. L., Ousley, O. Y., Yoder, P. J., Hogan, K. L., & Hepburn, S. L. (1997). Nonverbal communication in two-and three-year-old children with autism. Journal of Autism and Developmental Disorders, 27(6), 677–696.
Wetherby, A. M., Woods, J., Allen, L., Cleary, J., Dickinson, H., & Lord, C. (2004). Early indicators of autism spectrum disorders in the second year of life. Journal of Autism and Developmental Disorders, 34(5), 473–493.