Šta je ponašanje?
Sa aspekta primenjene analize ponašanja, (applied behavior analysis – ABA) ponašanje je sve ono što ljudi rade i govore. Ponašanje ima neposredan uticaj na fizičko i socijalno okruženje (druge osobe i mi, sami). Na primer, kada pritisnemo dugme na daljinskom upravljaču (ponašanje), televizor se uključi (primer uticaja ponašanja na fizičko okruženje). Kada se, na primer, potrudimo da briljiramo na ispitu (ponašanje), od profesora i kolega dobijamo pohvalu (primer uticaja ponašanja na socijano okruženje, odnosno druge osobe). Isto tako, neka ponašanja imaju uticaj na nas same. Na primer, češanje (ponašanje) mesta ujeda komarca radi eliminacije svraba, bio bi primer jednog takvog ponašanja (Miltenberger, 2016).
Dimenzije ponašanja
Ponašanje ima četiri dimenzije koje se mogu meriti. Tako na primer, možemo da merimo frekvencu, odnosno učestalost ponašanja (npr. Plače deset puta tokom dana.”); zatim, trajanje ponašanja (npr. “Plače petnaest minuta.”); intenzitet (“npr. “Plače izuzetno jako.”) i latencu, odnosno vreme koje prođe od nekog događaja do početka manifestovanja ponašanja (npr. “Odmah počne da plače kada mu kažem da uradi zadatak.”) (Miltenberger, 2016).
Osnovni bihevioralni principi
Ponašanje je u bliskoj vezi sa različitim sredinskim događajima. Drugim rečima, između ponašanja i sredinskih događaja postoji funkcionalna veza. Za podrobnije razumevanje povezanosti ponašanja sa događajima iz sredine, nužno je poznavanje osnovnih bihevioralnih principa, kao što su potkrepljenje, gašenje, kažnjavanje i drugi. Njima možemo da objasnimo ponašanje bilo kog ljudskog bića. Na primer, možemo da razumemo zašto se neka osoba ponaša na određeni način, u određenom trenutku, prema određenim osobama ili u prisustvu/odsustvu određenih osoba i sl. (Miltenberger, 2016).
Potkrepljenje
Potkrepljivanjem se određeno ponašanje, određene osobe, osnažuje (ojačava), jer se neposredno nakon što se ponašanje ispolji, na njega dosledno nadovezuje konsekvenca koju osoba smatra poželjnom. Na taj način se stvaraju uslovi da se ponašanje i ubuduće ispoljava. Potkrepljenje može biti pozitivno i negativno. (Miltenberger, 2016).
Pozitivno potkrepljenje
Kada detetu koje vrati igračke na svoje mesto nakon igre (ponašanje), damo željeni sladoled (potkrepljivač/nagrada), kažemo da smo ponašanje deteta pozitivno potrkrepili. Pozitivno jer smo nakon ispoljenog ponašanja (skupljanje igračaka), detetu omogućili pristup željenom stimulusu (sladoled). Ovo bi bio primer kada je pozitivno potkrepljeno (nagrađeno) jedno poželjno ponašanje. Međutim, neretko se pozitivno potkrepljuju i neka nepoželjna ponašanja dece, što doprinosi njihovom osnaživanju i učvršćivanju. Na primer, kada detetu koje se valja po podu prodavnice kupimo željenu igračku, to znači da smo pozitivno potkreplili (nagradili) nepoželjno ponašanje.
Negativno potkrepljenje
Iako tako zvuči, negativno potkrepljenje ne znači da je ono loše po osobu koja ispoljava određeno ponašanje. Naprotiv. Zamislite situaciju u kojoj tata od deteta zahteva da sakupi igračke nakon igre. Međutim, detetu iz nekog razloga to teško pada, pa počne da se žali kako ga kobajagi boli stomak, nakon čega mu tata kaže “U redu, ja ću sakupiti igračke.” U ovom slučaju nakon što dete počne da se žali tati (ponašanje), tata povlači zahtev, i tako dete izbegava sakupljanje igračaka. Ovi bi bio jedan elegantan primer negativnog potkrepljenja, koje kao i pozitivno, doprinosi osnaživanju i učvršćivanju ponašanja. Negativnim se zove jer osoba (u ovom slučaju, tata) povlači averzivni stimulus (zahtev da sakupi igračke) nakon što druga osoba (u ovom slučaju, dete) ispolji određeno ponašanje.
Gašenje
Gašenje je jedan od osnovnih bihevioralnih principa prema kojem se neko ponašanje koje je do tada bilo potkrepljivano (pozitivno ili negativno), gasi, ukoliko mu u budućem periodu uskratimo potkrepljenje (Miltenberger, 2016). Na primeru deteta koje valjanjem po podu prodavnice i plakanjem, primorava roditelje da mu kupe igračku, gašenje bi podrazumevalo uzdržavanje od kupovine igračke, uprkos ponašanju. Na taj način, roditelji bi oslabili već uspostavljenu (zbog ranijeg potkrepljivanja) funkcionalnu vezu između ponašanja i ishoda. U primeru sa sakupljanjem igračaka, tata bi uprkos žalbi deteta da ga kobajagi boli stomak, trebalo da dosledno podstiče dete da sakupi igračke. Tako bi doprineo gašenju nepoželjnog ponašanje, kako ga dete ne bi ubuduće koristilo za izbegavanje zadataka i obaveza.
Kažnjavanje
Kažnjavanje je još jedan od osnovnih bihevioranih principa prema kojem se verovatnoća ispoljavanja nekog ponašanja u budućem periodu smanjuje, ukoliko se na ponašanje, neposredno nakon ispoljavanja, nadoveže averzivni stimulus. Averzivni stimulus je stimulus koji osoba doživljava kao neprijatnim, i on ima funkciju kazne. Međutim, kaznom se može zvati samo onaj stimulus koji je dovoljno “moćan” da u budućem periodu smanji učestalost ispoljavanja nekog nepoželjnog/problematičnog ponašanja, ili da ga u potpunosti eliminiše (Miltenberger, 2016). Na primer, dete koje pravi nered, može nakratko prestati sa nepoželjnim ponašanjem kada ga glasno ukorimo. Ako bi dete, posle nekog vremena, nastavilo da pravi nered, ne bismo mogli da kažemo da verbalni ukor za njega predstavlja kaznu. Međutim, ako bi se u daljem periodu, dete uzdržavalo od toga da pravi nered, onda bismo mogli reći da za dete, verbalni ukor predstavlja kaznu. Kažnjavanje može biti pozitivno i negativno.
Pozitivno kažnjavanje
Primer pozitivnog kažnjavanja je kada od deteta koje se na času ponašalo na neprimeren način, zatražimo da napiše veći broj rečenica u kojima se izvinjava za svoje ponašanje. Pozitivno se naziva zbog toga što se averzivni stumulus (u ovom slučaju, pisanje većeg broja rečenica) prezentuje detetu nakon ispoljenog ponašanja. Verbalni ukor upućen detetu nakon ispoljenog neprimerenog ponašanja, takođe predstavlja vid pozitivnog kažnjavanja.
Primer pozitivnog kažnjavanja bi bio i kada od deteta koje je namerno ižvrljalo sto, zatražimo da obriše ne samo sto, nego i sve ostale stolove i stolice. U oba slučaja, averzivni stimulus (ukor i brisanje stolova) se prezentuje detetu nakon ispoljavanja neprimerenog ponašanja (Glumbić, Brojčin & Đorđević, 2018). Jedan od vidova pozitivnog kažnjavanja je i kada dete koje ispoljava neprimereno ponašanje, podstičemo da ponavlja određenu alternativnu aktivnost, koja je pri tome socijalno prihvatljiva. Na primer, od deteta koje stalno čačka nos, možemo da zahtevamo da svaki put kada to uradi, detaljno opere ruke.
Negativno kažnjavanje
U već pomenutom slučaju deteta koje se na neprimeren način ponaša u školi, negativno kažnjavanje bi podrazumevalo uskraćivanje gledanja omijenog crtanog filma ili kraće vreme za igranje igrica (npr. sa 30 minuta na svega 10). Još jedan primer negativnog kažnjavanja bi bio kada bismo detetu, kojem smo obećali da će u petak dobiti džeparac u vrednosti od 3000 dinara, ukoliko tokom cele nedelje niko od nastavnika nema primedbu na njegovo ponašanje u školi, umanjimo vrednost džeparca za po 500 dinara za svaki ukor koji dobije. Ova vrsta kažnjavanja se naziva negativnim jer se detetu uskraćuje željeni stimulus (crtani film/duže vreme za igranje igrice/veća vrednost džeparca) nakon ispoljenog ponašanja.
Tajm aut je jedna vrsta negativnog kažnjavanja kada se detetu zbog neprimerenog ponašanja, uskraćuje potkrepljivač (nagrada) tokom određenog vremenskog perioda. Na primer, dete koje se neprimereno ponaša tokom igre sa drugarima, može biti isključeno iz igre tokom određenog perioda. Igra sa drugarima je u ovom slučaju potkrepljivač (nagrada) koji se detetu privremeno uskraćuje.
Funkcije ponašanja
Funkciju ponašanja bismo najlakše mogli definisati kao svrhu kojoj ponašanje služi. Važno je reći da se funkcije ponašanja koje ćemo pomenuti u daljem tekstu odnose kako na socijano prihvatljiva ponašanja, tako i na ponašanja koja smatramo problematičnim, odnosno nepoželjnim. Iako se primeri koji slede u nastavku teksta odnose na decu, i ponašanje odraslih osoba može imati sve funkcije o kojima ćemo govoriti.
Socijalno pozitivno potkrepljenje
Svako ponašanje može imati četiri funkcije. Primera radi, dete može da se ponaša na određeni način (primereno ili neprimereno) kako bi od druge osobe dobilo pažnju ili neku konkretnu stvar kao što je igračka, čokolada, sok, odlazak u park, igranje igrice i sl. U ovom slučaju, kažemo da ponašanje ima funkciju socijalnog pozitivnog potkrepljenja. Socijalnu zato što detetu potkrepjivač/nagradu (pažnja, igrica, čokolada) dodeljuje druga osoba, a pozitivnu zato što dete dobija potkrepljivač nakon ispoljenog ponašanja (Miltenberger, 2016). Na primer, dete nas može na primeren način zamoliti (ponašanje) da se igramo sa njim, da mu kupimo igračku ili da ga odvedemo u igraonicu. Kada mu se pridružimo u igri, kada mu kupimo željenu igračku ili ga odvedemo u igraonicu, kažemo da smo ponašanje deteta pozitivno potkrepili. U prvom slučaju, ponašanje (molba da mu se pridružimo u igri) smo potkrepili udeljivanjem pažnje detetu, u vidu pridruživanja igri. U drugom i trećem slučaju, ponašanje (molba za igračkom i igraonicom) smo potkrepili kupovinom igračke i odvođenjem u igraonicu. Međutim, neretko se dešava da se pozitivno potkrepljuju i nepoželjna ponašanja, čime se ona dodatno osnažuju i očvršćuju. Na primer, kada se pridružimo igri deteta koje to od nas zahteva vičući, to znači da smo pažnjom potkrepili neprimereno ponašanje deteta. Isto tako, kada detetu koje vičući traži da mu kupimo igračku ili da ga vodimo u igraonicu, to i omogućimo, to takođe znači da smo pozitivno potkrepili detetovo neprimereno ponašanje.
Već smo ranije pomenuli da potkrepljivanjem osnažujemo i učvršćujemo određeno ponašanje. Stoga, u interesu nam je da potkrepljujemo samo ona ponašanja koja smatramo primerenim i socijalno prihvatljivim, a da potkrepljenje uskraćujemo neprimerenom ponašanju.
Neka od pitanja koja sebi možemo da postavimo kako bismo ustanovili da li ponašanje deteta ima funkciju socijalnog pozitivnog potkrepljenja su: da li se ponašanje javlja kada razgovaramo sa drugom osobom, ili kada prestanemo da obraćamo pažnju na dete?; da li se ponašanje javlja kada dete želi da dobije igračku ili hranu?; da li se ponašanje javlja kada detetu uzmemo nešto što želi da ima, kada imamo nešto što želi, ili kada njegov vršnjak ima nešto što želi, i sl.? (Delaney & Durand, 1986; Paclawskyj et al., 2000).
Socijalno negativno potkrepljenje
Uobičajeno je da na tretmanu, u vrtiću, školi ili kod kuće, podstičemo decu na različite aktivnosti. Na primer, da sakupe igračke nakon igre, da urade domaći zadatak, raspreme sto nakon jela, nameste krevet i sl. Bilo šta od navedenog, u nekom trenutku, iz bilo kog razloga, dete može doživeti kao averzivan, odnosno neprijatan stimulus, koji bi da izbegne. U tu svrhu, dete može da koristi različite oblike ponašanja. Na primer, kada tata kaže detetu da nakon igre vrati igračke na svoje mesto (averzivni stimulus), dete može početi da se žali (ponašanje) da ga kobajagi nešto boli i sl. To tatu može navesti na povlačenje zahteva, koji u ovom slučaju predstavlja averzivni stimulus. Tako dete izbegava da izvrši zadatu obavezu. U ovom primeru, kažemo da ponašanje deteta ima funkciju socijalnog negativnog potkrepljenja. Negativnog, zato što je ponašanje praćeno povlačenjem zahteva, čime se prekida dalje delovanje averzivnog stimulusa, a socijalnog, zato što to čini tata, odnosno ljudsko biće (Miltenberger, 2016).
Pitanja koja nam mogu biti od koristi u sagledavanju pomenute funkcije ponašanja su: da li se ponašanje javlja nakon zahteva da dete uradi zadatak ili da izvrši bilo kakvu obavezu?; zatim, da li imamo utisak da ponašanjem želi da nam poruči da ga ostavimo “na miru”?; da li ponašanje prestaje nakon što “povučemo” zahtev da uradi zadatak i sl.? (Delaney & Durand, 1986; Paclawskyj et al., 2000).
Automatsko pozitivno potkrepljenje
Ponašanje može da ima i funkciju tkz. automatskog pozitivnog potkrepljenja. Automatsko znači da je potkrepljenje (prijatna draž) koju osoba iskušava, automatska posledica ponašanja. Pozitivno znači da se na ponašanje nadovezuje konsekvenca koja je za osobu poželjna (Miltenberger, 2016). Ponašanja koja imaju ovu funkciju se često nazivaju i autostimulišuća ponašanja. Često se sreću kod dece sa teškoćama u razvoju, poput autizma i intelektualne ometenosti. Na primer, dete sa autizmom može repetitivno bacati predmet na pod (ponašanje) jer mu zvuk (ima funkciju potkrepljivača) predmeta koji udara u pod prija. Međutim, i osobe neurotipičnog razvoja su ponekada sklone autostimulišućem ponašanju. Primera radi, ljuljanje napred-nazad u stolici za ljuljanje je automatski pozitivno potkrepljeno, jer je praćeno osećajem zadovoljstva, opuštenosti i sl.
U utvrđivanju ove funkcije ponašanja od pomoći nam mogu biti pitanja poput: da li izgleda kao da uživa u ponašanju?; da li se ponašanje uvek javlja kada je osoba sama tokom dužeg vremenskog perioda? da li se ponašanje ispoljava uvek na isti način, tokom dužeg vremenskog perioda (npr. njiše se napred-nazad pola sata; iznova i iznova, već petnaest minuta pritiska jedno te isto dugme na igrački proizvodeći zvuk i sl.)?; da li nam se čini da se dete angažuje u ponašanju ne obazirući se na okolinu?; da li nam se čini da se dete angažuje u ponašanju kada nema šta drugo da radi (npr. kada nema igračaka i drugih osoba u prostoriji)? (Delaney & Durand, 1986; Paclawskyj et al., 2000).
Automatsko negativno potkrepljenje
I poslednja funkcija ponašanja je automatsko negativno potkrepljenje. Ponašanja koja imaju ovu funkciju imaju za cilj da eliminišu delovanje nekog averzivnog stimulusa koji deluje na osobu. Automatsko znači da je eliminacija averzivne draži automatska posledica samog ponašanja, a pojam negativno ukazuje na to da ponašanje vodi ka eliminciji averzivnog stimulus (Miltenberger, 2016). Na primer, češanje na mestu gde nas je ujeo komarac ima funkciju automatskog negativnog potkrepljenja. Češanje je, dakle, ponašanje koje dovodi do eliminacije svraba, kao averzivnog stimulusa. Neki vidovi problematičnog ponašanja koji se često sreću kod dece sa teškoćama u razvoju mogu imati pomenutu funkciju. Na primer, dete sa autizmom može da se udara po obrazima kada ga boli zub kako bi atenuisalo bol. U fazi nicanja zuba kod beba, stavljanje prstiju i raznih predmeta u usta, ima funkciju automatskog negativnog potkrepljenja jer beba na taj način pokušava da atenušie bol/svrab koji prati nicanje zuba.
U utvrđivanju pomenute funkcije ponašanja, od koristi nam mogu biti pitanja, kao što su: da li se ponašanje javlja kada dete nešto boli, kada je bolesno ili kada se suočava sa nekom fizičkom nelagodom poput svraba, opekotine, žuljanja, grebanja od strane etiketa na odeći i sl.? da li je ponašanje naročito učestalo kada je dete bolesno (Paclawskyj et al., 2000).
Funkcionalna procena ponašanja
Ako bismo želeli da nečije nepoželjno/problematično ponašanje eliminišemo ili da ga modifikujemo u socijalno prihvatljivo ponašanje, najpre bismo morali da ustanovimo zašto osoba uopšte pribegava ponašanju. Drugim rečima, morali bismo da saznamo šta “okida” određeno ponašanje i šta osoba postiže ponašanjem. Odnosno, kojim posledicama je ponašanje praćeno (Marković & Kaljača, 2017). Ovaj process se naziva funkcionalna procena ponašanja. Defektolog koji je ujedno i dobar poznavalac primenjene analize ponašanja (applied behavior analysis – ABA), na raspolaganju ima nekoliko načina uz pomoć kojih može da ustanovi funkciju nepoželjnog/problematičnog ponašanja.
Direktna procena ponašanja – ABC model
Primera radi, defektolog može na samom tretmanu da opservira okonosti koje provociraju ponašanje i konsekvence koje se nadovezuju na ponašanje. U tu svrhu, neophodno je da pažljivo sagledamo okolnosti koje su prethodile ponašanju (A – antecedent) i posledice (C – consequence) koje proizilaze iz ponašanja (B – behavior), a koje potkrepljuju ponašanje, i time doprinose njegovom osnaživanju i održavanju. Uzmimo za primer dete sa autizmom koje se udara rukom po glavi jer tata ne želi da ga nosi, i koje prestaje to da radi kada ga tata uzme. U ovom slučaju, događaj (antecedent) koji je prethodio udaranju rukom po glavi je detetov zahtev da ga tata nosi i tatino odbijanje da to učini. Međutim, tata u jednom trenutku odlučuje da uzme dete u naručje (konsekvenca), čime u stvari potkrepljuje (nagrađuje) detetovo problematično ponašanje. Na taj način doprinosi njegovom osnaživanju i održavanju.
Indirektna procena ponašanja i funkcionalna analiza
Postoji i čitav niz upitnika namenjenih roditeljima i drugim, detetu bliskim osobama, na osnovu kojih defektolog može ustanoviti funkciju nekog ponašanja (indirektna procena). Isto tako, defektolog može namerno da manipuliše antecedentima i konsekvencama kako bi utvrdio funkciju ponašanja (funkcionalna analiza). Na primer, ako defektolog želi da ispita da li se dete udara po glavi zato što na taj način izbegava zadatke, onda će namerno detetu zadati neki zadatak. Kada dete počne da se udara po glavi, defektolog će odmah prekinuti sa zadatkom. Zatim će posmatrati da li će dete u tom slučaju, prestati da se udara po glavi.
Modifikacija ponašanja
Zahvaljujući poznavanju osnovnih bihevioralnih principa, jasnije možemo da razumemo funkcionalnu vezu između nekog sredinskog događaja i ponašanja. To nam daje mogućnost da menjamo (modifikujemo) ponašanje drugih osoba. Logika je sledeća: “Ako znamo koji sredinski događaj “okida”, osnažuje i održava ponašanje neke osobe, onda ćemo promenom sredinskog događaja izazvati promenu u ponašanju te osobe.” Na primer, malo dete loptom gađa (ponašanje) mamu u glavu, a svaki pogodak je praćen maminom pozitivnom reakcijom u vidu uspostavljanja kontakta pogledom sa detetom, osmehivanja i nežnom verbalizacijom (“Oooo…, pogodio si mamu!”). U ovom slučaju, rekli bismo da mamina reakcija potkrepljuje (nagrađuje) neprimereno ponašanje deteta, usled čega dete konstantno pokušava da mamu pogodi loptom u glavu. Prema zakonu efekta, koji je još davnih godina definisao američki psiholog Edvard Torndajk, svako ponašanje (bilo ono primereno ili ne) koje je praćeno prijatnim konsekvencama, ponavljaće se i u budućnosti (Miltenberger, 2016) S tim u vezi, za očekivati je da će uskraćivanje potkrepljenja (uzdržavanje od osmehivanja, nežne verbalizacije i kontakta pogledom) u trenutku kada dete mamu gađa loptom, za posledicu imati gašenje neprimerenog ponašanja.
Utvrđivanje funkcije nekog nepoželjnog/problematičnog ponašanje je od suštinskog značaja za njegovu eliminaciju, odnosno modifikaciju u socijalno prihvatljivo ponašanje. Bihevioralne strategije, procedure i tehnike koje su namenje ovoj svrsi, definišu se isključivo na osnovu jasno utvrđene funkcije ponašanja, odnosno jasno utvrđenih razloga zbog kojih se ponašanje javlja.
Literatura
- Delaney, M. J. & Durand, M. (1986). Motivation assessment scale. Preuzeto sa Motivation-Assessment-Scale.pdf (cornerstonebehavioralservices.com)
- Glumbić, N., Brojčin, B., & Đorđević, M. (2018). Specijalna edukacija zasnovana na dokazima: bihevioralne tehnike. Univerzitet u Beogradu-Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Izdavački centar (ICF).
- Marković, D., & Kaljača, S. (2017). Samopovređivanje osoba sa težim oblicima intelektualne ometenosti. Beogradska defektološka škola, 23(2), 51-70.
- Miltenberger, R. G. (2016). Behavior modification: principles and procedures. Cengage Learning.
- Paclawskyj, T. R. (1998) Questions About Behavioral Function (QABF): a behavioral checklist for functional assessment of aberrant behavior. LSU Historical Dissertations and Theses.6855.